Belgrade Street Art

Nekada davno socijalistički urbani planeri srpskog glavnog grada namamili su stotine hiljada lekara, profesora i činovnika u betonsko predgrađe tzv. „Novi Beograd“ sa obećanjma kao što su centralno grejanje i najbolje škole za njihovu decu. Ali u post komunističkom periodu, održavanje ovog Eldorada srednje klase pokazalo se preskupim  za vladu koja je finansirala nekoliko ratova i borila se sa ekonomskom izolacijom. Novi Beograd postao je urbana pustoš, naseljen kriminalcima, izbeglicama i onima koji, zbog nedostatka novca ili imaginacije, nisu uspeli da odu.

Ali danas, potomci tih stanovnika pretvorili su Novi Beograd u ogromnu galeriju na otvorenom, sa jednom od najzanimljivijih -i najuznemirujućijih- uličnih umetnosti u jugoistočnoj Evropi. Grafiti koji prekrivaju betonske zidove predgrađa su odavno uznapredovali od jednostavnih potpisa do kompleksnih izraza raspoloženja generacije koja je rasla u vreme rata.

Ekipe koje rade grafite često su nasilne, nacionalističke fudbalski navijačke grupe. Nešto od njihovog rada svedoči o burnoj  prošlosti Srbije: monohromatske škrabotine koje odaju poštu osumnjičenima za ratne zločine su uobičajene, kao i nacionalistički slogani.

Ali, nasuprot tome, postoji novi stil slikanja: razvijen, živahan i raznobojan. Neki zidovi predstavljaju poetsko odavanje pošte lokalnim obeležjima, kao što je tramvajska linija br. 7- arterija koja povezuje predgrađe sa centrom Beograda. Ostali prikazuju kultne ličnosti iz crtanih filmova ili uvrnute Mesečeve predele.

Tu su takođe i podsećanja na surov život na Novom Beogradu, koji obiluje dilovanjem droge i gangsterizmom. Tu i tamo mogu se videti veliki zidovi oslikani crno- belim portretima mladih ljudi u stilu smrtovnica, zajedno sa njihovim imenima i godinama rođenja i smrti- često razdvojenim oko 20 godina. Inspirisani američkim gangsterskim grafitima, ovi radovi su poslednji pomen dat paloj braći od strane članova bandi.

Ali druga priča se priča u centru, preko Save, gde su urušene fasade devetnaestovekovnih buržoaskih kuća pretvorene u platna za kontemplativno slikarstvo.

Ovakvi beogradski umetnici inspirisani su najrazličitijim izvorima  poput cyberpunk-a, francuske modernističke poezije i Rene Magrita. Njihove poruke su isto tako različite: od podsećanja na klasične srpske filmove, do kritike masmedija. Mnogi radovi su iznenađujuće lični, baveći se problemima poput usamljenosti, ljubavi ili potrebe za ličnim integritetom u svetu koji se menja.

Jedna od najproduktivnijih od ovih umetnika, 22-godišnja devojka koja sebe naziva Kraljica Vila, posmatra svoj socijalno neangažovan karakter svog rada kao naročit vid političkog angažovanja. „Politika se infiltrira u svaki segment života u ovoj zemlji. Ja stvaram lepotu i otmenost da joj se suprotstavim.“

Ali nasuprot svojih novobeogradskih rođaka, neke od grupa iz centra, kao produktivni YCP, počele su da sarađuju sa grafitašima iz Hrvatske i Bosne, a takođe i sa zapadnoevropskim grupama. Glavni član YCP-a, LorTek, kaže mi da grafiti pomažu da se razbije izolacija u kojoj je Srbija provela poslednjih 20 godina. „Beograd pripada svetu – a svet pripada ovde“, on kaže.

„Soter,“ jedan od najmarljivijih beogradskih umetnika, kaže da za mnoge umetnike, rad predstavlja neprocenjiv kreativni izlaz u osiromašenom društvu koje nudi malo šansi. „To je terapija“, objašnjava. „Nacrtate komad ili uradite šaru i imate osećaj da ste u najmanju ruku rekli svetu šta mislite o njemu.“

Ali, čini se da ulični umetnici takođe obnavljaju nešto od underground umetničke tradicije kojom su imali običaj da se ponose. Srpske generacije koje su rasle u poslednje dve decenije mogu biti besne, ali taj bes, kao što jedan od najpopularnijih grafita zaključuje (videti gore), može da se ispostavi kao dar.